Pad poverenja u sindikate

Radnici su počeli da popravljaju svoj položaj u društvu zahvaljujući sindikalnom organizovanju. Čak i u onim zemljama u kojima je socijalno partnerstvo na visokom nivou, sindikati se nisu odrekli štrajkova, javnih protesta i drugih oblika radikalne sindikalne borbe. Uostalom, u ovim danas razvijenim demokratskim zemljama poslodavci i političke vlasti se nisu preko noći pretvorili u dobre vile već su ih na socijalno partnerstvo naterale narasla društvena moć sindikata i promenjene društvene okolnosti.

U poređenju sa ovim društvima, naše društvo je već dve decenije dominantno konfliktno. Ono što je u razvijenim, demokratskim društvima Evrope vanredna situacija, u Srbiji je godinama deo svakodnevice na koju smo navikli. Neka grupa nezadovoljnih radnika kod nas gotovo svakog dana izađe na ulicu, blokira puteve, protestuje ispred zgrade vlade... Mnogo je razloga za nezadovoljstvo: nemaština, apsolutno siromaštvo, kriminalna privatizacija, nezaposlenost.

Međutim, učestali radikalni vidovi sindikalne borbe iz godine u godinu kod nas su davali sve slabije rezultate. Zato je sve veći broj gubitnika tranzicije počeo da gubi nadu i da prihvata siromaštvo kao svoju zlu sudbinu. Rapidno je opadalo poverenje u sindikate, tako da danas stopa sindikalne organizovanosti ide ispod 25 odsto sa tendencijom daljeg pada. Izlaz iz takve situacije moglo bi da bude stvaranje demokratskih, otvorenih sindikata, utemeljenih na znanju i kompetentnosti, na stabilnim izvorima finansiranja, što podrazumeva efikasnu kontrolu sindikalnog novca i njegovu potpunu finansijsku nezavisnost u odnosu na poslodavce i političke vlasti.

Verujući u onu poslovicu prema kojoj „put od hiljadu milja započinje prvim korakom”, predlažem nekoliko urgentnih mera radi uspostavljanja demokratskih, društveno moćnih sindikata. Pre svega, treba promeniti pravilnik o upisu sindikata u registar, prema kome se utvrđuje obaveza sindikalno organizovanih radnika u svakom preduzeću – ustanovi da se registruju kod Ministarstva za rad i socijalnu politiku, što otvara prostor za segmentaciju sindikalnog pokreta. Potrebno je raščistiti i sa zloupotrebama i manipulacijama u vezi sa utvrđivanjem reprezentativnosti sindikata i poslodavačkih organizacija, jer je to neophodan uslov utvrđivanja legalnosti i legitimnosti aktera industrijskih odnosa. To je uslov za realizovanje dva strateški važna zadatka u ovoj oblasti. Prvi se odnosi na konačno i formalno ukidanje Opšteg kolektivnog ugovora, koji u suštini štiti sistem administrativnog uređivanja zarada iz vremena samoupravljanja. Istovremeno trebalo bi pristupiti definisanju novog koncepta kolektivnog pregovaranja, primerenog socijalnoj tržišnoj privredi. Drugi zadatak je raspuštanje socijalno-ekonomskog saveta Srbije koji deluje kao prepreka uspostavljanju socijalnog dijaloga, a zatim konstituisanje novog. Radi se o tome da su se u Srbiji u proteklim godinama promenili svi relevantni parametri – struktura nacionalne ekonomije, struktura zaposlenih, sindikalna i poslodavačka scena, i u tom novom društvenom okruženju postojeći model kolektivnog pregovaranja i socijalnog dijaloga su izgubili svaki smisao.

Najvažnije je da pripadnici sveta rada izađu iz stanja hibernacije u kome se nalaze godinama, odnosno da se suoče s činjenicom da, kako kaže poslovica, „tuđa ruka svrab ne češe”, što znači da niko neće zaštititi njihove interese ako ih oni sami ne zaštite. Drugim rečima, sloboda i dostojanstvo sveta rada nisu poklon već tekovina, za čije se očuvanje i unapređenje mora stalno boriti.

*Megatrend univerzitet, Beograd